-PIŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ

To­ga kob­nog 26. ma­ja 1962 – is­pri­čao je svo­je­vre­me­no Raj­ko Me­de­ni­ca pot­pi­sni­ku ovih re­da­ka – bio sam u lu­ku ske­le, na­sred mo­sta Pje­na­vac, sa kom­ši­ja­ma, bra­ćom Ra­ko­če­vić, Jo­va­nom, Sa­vom i Mi­lja­nom, za­tim bra­ćom Mi­li­vo­jem i Sve­to­za­rom Pe­tri­či­ćem, mo­jim bra­tom Ra­do­ji­com, na­rav­no sa gru­po­vo­đom Mi­jom Me­de­ni­com i još ne­ki­ma.
Ugra­đi­va­li smo valj­da po­sled­nja ko­li­ca be­to­na. Nas ne­ko­li­ci­na smo do­lje u ske­li za­ki­va­li da­ske i za­tva­ra­li be­ton, od­no­sno pu­ko­ti­ne na ske­li, a osta­li su ih go­re na plat­for­mi iz­nad nas kro­ji­li i do­da­va­li nam. Mi­slim da ni­je bi­lo osta­lo vi­še od ne­ko­li­ka me­tra da se na­pu­ni be­to­nom i da spo­ji­mo lu­ko­ve kad se ske­la od­jed­nom za­ni­je­la i po­če­la da pu­ca. Sje­ćam se sa­mo da sam Jo­va­nu Ra­ko­če­vi­ću, ko­ji je bio do me­ne, vik­nuo:
„Ske­la se ru­ši, go­to­vo je, mi odo­smo...”
Tu se mo­je sje­ća­nje pre­ki­da.
Na­šli su me me­đu pr­vi­ma. Na me­ne je pr­vi na­i­šao Zdrav­ko Vu­ko­sa­vljev Bu­la­to­vić. Iz­ni­je­li su me na ce­stu – me­ne i Mi­li­vo­ja Pe­tri­či­ća, ko­ji je još da­vao ne­ke zna­ke ži­vo­ta. Nas dvo­ji­cu su pr­vim bol­nič­kim ko­li­ma pre­ve­zli u Ti­to­grad. Mi­slim da su to­ga da­na sa­mo nas dvo­ji­cu i pre­ve­zli bol­nič­kim ko­li­ma, ni da­nas ne znam ot­kud su se stvo­ri­la, a sve osta­le su po­sli­je pre­vo­zi­li ka­mi­o­ni­ma. Mi­li­vo­ju, na­ža­lost, baš kao ni mom bra­tu Ra­do­ji­ci, Mi­lja­nu Ra­ko­če­vi­ću iz mo­je gru­pe, kao ni to­li­kim dru­gi­ma, ne bi spa­sa, a ja evo do­če­kah da to­li­ko go­di­na ži­vim sa stra­šnim uspo­me­na­ma na tu na­šu ve­li­ku ne­sre­ću.
Od onih ko­ji su se u tom ča­su za­te­kli go­re na plat­for­mi ne­ki su, po­go­to­vu ako su bi­li bli­že kra­ju mo­sta, uspje­li da po­bjeg­nu i iz­bjeg­nu ne­sre­ću i spa­se se. Ne­ki su, po­put Bo­ži­ne Va­si­lje­va Bu­la­to­vi­ća pred­o­sje­ti­li šta će bi­ti. On nas je, za­lu­du, vi­še pu­ta upo­zo­ra­vao da ne­što ne va­lja, da ske­la „ra­di“ i lju­lja se i po­zi­vao da je na­pu­sti­mo i sklo­ni­mo se na vri­je­me. Ni­je­smo ga po­slu­ša­li i ni­je­smo ha­ja­li za nje­go­va upo­zo­re­nja, a on se u jed­nom tre­nut­ku kad ga ni­je­smo po­slu­ša­li, sam po­peo na plat­for­mu i oti­šao, ni­je­su ga za­u­sta­vi­le ni opo­me­ne i pri­jet­nje po­slo­vo­đe Mi­ha­i­la Đu­ki­ća i ka­pe­ta­na Štim­ca. Od­bru­sio im da on ne­će da gi­ne i kre­nuo ka oba­li. Ni­je ni sti­gao do kra­ja ske­le, a ru­še­nje je kre­nu­lo i on je u po­sled­njem tre­nut­ku uspio da se spa­si. Ka­pe­tan Šti­mac i Mi­ha­i­lo Đu­kić su od­le­tje sa gra­đom u po­nor. Đu­kić je ne­ka­ko pre­ži­vio a Šti­mac je po­gi­nuo.
Mo­ga Ra­do­ji­cu su, ka­ko su mi po­sli­je pri­ča­li, na­šli na sa­moj oba­li, i to u sje­de­ćem po­lo­ža­ju, kao da je po­či­nuo. Imao je sa­mo jed­nu ne­ve­li­ku ra­nu na gla­vi. Jed­nu, ali kob­nu, a ja ne znam ni ko­li­ko sam ih sve imao i ka­ko sam ih pre­bo­lo­vao, ali, eto, bi mi su­đe­no da pre­tek­nem. Još jed­nom se ob­i­sti­ni­la ona na­rod­na: ko­me je vi­je­ka, to­me je i li­je­ka...
Sju­tra: TAJ­NA
KA­PE­TA­NA ĐOR­ĐE­VI­ĆA


Po­vri­je­đe­ni

U ne­sre­ći su te­ške po­vre­de za­do­bi­li Dra­go­ljub Bu­la­to­vić, Mi­li­sav Vla­ho­vić, Bla­žo Vu­jo­še­vić, Ili­ja Vuk­če­vić, Mi­ha­i­lo Đu­kić, Lju­bo Đu­ri­šić, Mu­rat Zo­ro­nić, Mi­o­drag i Raj­ko Me­de­ni­ca, Bo­ži­dar Po­po­vić, Do­bri­vo­je Ra­nić, Jo­van, Mi­loš i Sa­va Ra­ko­če­vić, Lu­ka Šće­pa­no­vić, Ra­miz Haj­da­re­vić i Hu­le Hu­so­vić. Po sa­zna­nji­ma pot­pi­sni­ka ovih re­da­ka, od njih su ži­vi još sa­mo Hu­le Hu­so­vić i Mu­rat Zo­ro­nić iz Bi­stri­ce Bje­lo­polj­ske i Sa­va Ra­ko­če­vić iz mo­rač­kog se­la Pre­ko­br­đe.